Fotografije: Milan Bogojević

DEJAN PETROVIĆ O KARIJERI, TRUBAČKOJ MUZICI, SABORU U GUČI

Uz Bobana Markovića, prvi si se značajnije izdvojio sa vizijom muzike i kvalitetom svirke, prerastao Guču i lokalnu popularnost zamenio planetarnim uspehom. U kom trenutku si prvi put shvatio da je Rubikon pređen, da više nema nazad, odnosno da je tvoja karijera nezaustavljivo krenula napred?

- Pa, nekako se sve to dešava spontano, usput, da nismo ni svesni toga. Uvek sam bio fokusiran na ono što radim, da to bude kako treba, a ostalo dolazi samo od sebe. Možda je taj prelomni trenutak bio prvi Kustendorf festival 2007. godine, jer smo tada prvi put izvodili našu autorsku muziku pred takvom publikom. Bilo je dosta stranaca, kao i domaće publike i svi smo bili kao jedno. Svaka numera je praćena ovacijama i tada sam shvatio da ne grešim i da nema zaustavljanja.

"Nije bilo slučajno, imao sam viziju"

Predpostavljamo da je tvoj navjeći uzor i učitelj bio tvoj otac. Iako je on odredio tvoj trubački put, sam si morao da ga trasiraš i utabaš, što nije nimalo lako. Da li si ikada sanjao da ćeš doživeti ovoliki uspeh?

- Da, otac mi je bio najveci uzor. Jos kao dečak sam išao sa njim na svaki sabor i gledajući ga na pobedničkom postolju, sanjao sam da se to i meni nekad desi. Da me, isto kao njega, članovi orkestra dižu na ramena nakon proglašenja pobednika. I eto... desilo se zaista i to više puta.

Da li si mogao da predpostaviš koliko rada i truda zahteva poziv profesionalnog muzičara?

- Mogu reći da jesam. Jer, od malih nogu, otac se trudio da mi to utuvi u glavu, jer je, naravno, bio svestan svega. Ili da se posvetim tome maksimalno ili ništa. Imao sam i sreću da često sarađujem sa vrhunskim muzičarima, pa je tako sve bivalo jasnije i dolazilo na svoje mesto.

Podigao si srpsku trubu na drugi nivo, približio je svetu i popkulturi, prvi napustio tradicionalnu strukturu instrumenata u srpskom trubačkom orkestru, a opet zadržao autentičnost i duh naše muzike. Da li si imao viziju promene koju treba načiniti ili se sve desilo slučajno? Kako je tekao taj proces?

- Nije bilo slučajno, imao sam viziju, mada se ona u hodu stvarala i kristalizovala. Dok je otac svirao sa svojim orkestrom najzanimljivije su mi bile obrade nekih stranih, svetski poznatih melodija. Mislim da je odatle i krenula ta ideja, kasnije sam slične stvari radio sa svojim trubačkim orkestrom, dok nismo dosli do ovog sadašnjeg spoja.

"Prepuštamo se muzici, pa ćemo videti gde će nas odvesti"

Da li muzika koju trenutno sviraš može da se podvede pod neki žanr? Šta da kažemo, kad nas pitaju, koju vrstu muzike svira Dejan Petrović sa svojim Big Bendom?

- Iskreno, ja je ne klasifikujem i ne volim da vezujem našu muziku za bilo koji žanr, jer ga i nije bas lako odrediti. Često nas, na raznim svetskim festivalima, najavljuju kao „world music“ bend, pa mislim da to može biti odgovor. Jeste da je opsirno i pomalo neodredjeno, ali ipak najblize onome sto radimo.

Nije lako pomiriti ukus profesionalaca i kritike sa ukusom prosečnog ljubitelja muzike u Srbiji. Da li se tokom svirke trudiš da odgovoriš i na prefinjeni ukus kolega muzičara, naročito trubača kojih u Srbiji ima jako mnogo ili se svirkom obraćaš isključivo potrebi publike generalno?

- Više se trudim da ugodim publici, jer zbog njih nastupam i to mi je logicno. Teško je naći sredinu i pomiriti ukus profesionalca i prosečnog ljubitelja muzike, ali ipak nije nemoguće. Nije retko da mi posle nastupa priđu kolege muzičari, pruže ruku i kažu kako su uživali. Kad ima ljubavi prema muzici, onda ništa nije nemoguce.

Da li nameravaš i dalje da eksperimentišeš sa formom orkestra i aranžmanima ili je tvoj Big bend čarobna formula od koje nećeš odstupati?

- Sto se tiče forme orkestra – to je to, ali sa aranžmanima se uvek moze eksperimentisati. Prepuštamo se muzici, pa ćemo videti gde ce nas odvesti.

 

"Činjenica je da Sabor vise nije onaj isti. To često čujem od ljudi, prosečnih slušalaca i posetilaca, uvek sa nekom dozom razočarenja u glasu."

Svi volimo da čujemo izvorno muziciranje tradicionalnih pesama, sa svim onim tvojm melodičnim ukrasima i sjajno orkestriranim aranžmanima koji te pokrivaju. Da li ćeš nastaviti podjednako da čuvaš tradiciju kao što probijaš nove, nepoznate granice trubačkog muziciranja ili to ostavljaš mlađima?

- Smatram da svi zajedno treba da se trudimo da sačuvamo tradiciju. Hvala Bogu, bogata je i imamo šta i za sačuvati. Moramo biti otvoreni za sve, prezentovati to „nesto nase“  ljudima u svetu, ali ne smemo zaboraviti ko smo i odakle smo.

Šta bi poručio mladim trubačima koji za sada sanjaju pobede na Zlatiboru ili Surdulici? Ima li univerzalnog recepta za uspeh ili je potrebno biti nekad i u određeno vreme na određenom mestu odnosno imati malo i sreće?

- Naravno da je potrebna sreća, kao i za sve u životu, ali su ipak ljubav prema onome sto radimo, predanost i dosta truda glavni faktori za uspeh i pobede.

Truba libre svojom originalnošću, kvalitetom pesama i aranžmanima, zaslužuje epitet remek dela naše muzike i to u vreme velike krize autorstva, ne samo kod nas, već i u svetu. Da li je teško stvoriti novo delo?

- Nije bas lako, ali nije ni tako teško. U pravu ste da je kriza, ljudi su u isto vreme i zasićeni i nezadovoljni svime od sve te dostupnosti, zahvaljujući internetu i savremenim tehnologijama. Nije toliko teško stvarati, koliko je teško ostati na pravom kursu i ne zalutati u svemu tome. Ostati blizak i shvatljiv ljudima.

"Iako se publika donekle promenila i ima nove kriterijume, mislim da smo mi pokazali da se može ići u korak sa savremenim muzičkim trendovima, a u opancima srpske tradicionalne nošnje"

Gde nalaziš inspiraciju za autorski rad? Da li stvaraš sam ili sa orkestrom?

- Inspiraciju nalazim svuda, ali najčesce u prirodi, kada sam udaljen od svega. Obično tako stvaram nove teme, beležim sve to na način koji mi je dostupan u tom trenutku, a kasnije sve razradjujemo kad je ceo bend na okupu. Ideje nikad nisu na odmet.

Poznato je koliko cenite i poštujete Dragačevski sabor trubača, zbog čega mu se uvek vraćate i obogatite sadržaj vašom svirkom i prisustvom. Međutim, nema više tajni da Sabor gubi stari sjaj i da su mu potrebne neke sistemske promene. Da li se publika promenila i donela sa sobom neke nove kriterijume i zahteve, ili je problem kompleksniji?

- Da, činjenica je da Sabor vise nije onaj isti. To često čujem od ljudi, prosečnih slušalaca i posetilaca, uvek sa nekom dozom razočarenja u glasu. Istina je i da se publika promenila, ima drugacijih očekivanja, ali ipak mislim da nije potrebno mnogo da se svima udovolji, a da Sabor ostane ono što jeste.

"U fokusu treba da bude trubacka muzika, pa možda da ti koncerti estradnih zvezda budu drugačije aranžirani i uz pratnju trubačkih orkestara. Jeste da to zahteva dodatnog rada, ali bi sigurno imalo više smisla"

Kao čovek sa velikim iskustvom kada su svirke i festivali u pitanju, kakav je vaš predlog, u kom pravcu bi trebalo da se krene i šta to treba popraviti?

- Nadovezaću se na prethodni odgovor – ljudi često zameraju to sto na Saboru trubača nastupaju estradne zvezde koje, da tako kažem, ne pripadaju tu. Opet, mislim da se može naći neki kompromis. Može, verovatno, nastupati bilo ko, sigurno ima publike koja dolazi isključivo na te koncerte, ne zbog trube i trubača, ali bilo bi lepo kad bi, na primer, ti nastupi bili osmišljeni malo drugačije, odnosno uklopljeni u jedan takav festival. U fokusu treba da bude trubačka muzika, pa mozda da ti koncerti estradnih zvezda budu drugačije aranžirani i  uz pratnju trubačkih orkestara. Jeste da to zahteva dodatnog rada, ali bi sigurno imalo više smisla. Kao što sam već pomenuo, moramo sačuvati tradiciju, podjednako odrzavati južnjacki i zapadnjački melos, po cemu je Sabor uvek i bio prepoznatljiv. Iako se publika donekle promenila i ima nove kriterijume, mislim da smo mi pokazali da se može ići u korak sa savremenim muzičkim trendovima, a u opancima srpske tradicionalne nošnje.

Da li će Sabor i dalje nalaziti mesto u vašem kalendaru, kada su nastupi u pitanju?

- Naravno! Uvek! Tako je bilo do sada i nema razloga da ne bude i u budućnosti.